Izbegavanje zbog telesnog deformiteta

Problem

Imam 19 godina, osoba sam sa jednim tjelesnim deformitetom. Kako je kod nas obicaj tokom skolovanja, odrastanja pa do danas bio sam meta ismijavanja, ponizavanja, odbacivanja iz drustva i svega onog sto ide uz to. Kao svako djete tako i ja imadoh zelju za igrom i druzenjem, medjutim bio sam „prinudjen“ da ostajem kuci i da smisljam nacine kako da provedem vrijeme i da se zabavim. Polaskom u srednju skolu nije se puno toga promjenilo, nije bilo toliko uvreda i ismijavanja ali sam i dalje sjedio sam u zadnjoj klupi, sam sam stojao na hodniku za vrijeme odmora. I dok su drugi pricali o izlazcima, dogovarali pica posle skole, ja sam stajao i razmisljao 4 godine, ali nista ne razmislih.

Evo skoro dve godine nakon mature, jedni su na fakultetu, drugi su se zaposlili, izlaze, druze se, u vezama su, a ja sjedim kuci po cjeli dan i razmisljam sta i kako dalje. Na to sve zivim u maloj sredini tako da u nemam puno nekih mogucnosti. Dok su mi roditelji zivi ziv sam i ja, a sta posle? Strah me da ne ostanem sam, strah me da ne zaglupim, strah me buducnosti. Treba mi dugo da zaspim, a malo da se probudim.

Zasto ljudi imaju toliko predrasuda prema OSI, zasto nas smatraju manje vrijednima. I mi smo ljudi, i mi imamo potrebe kao i svi ostali..

Bojim se da ne padnemu depresiju, mada se bojim da vec i jesam

u toku 0
Kukanje milan 5 meseci 6 odgovora 126 pregleda 0

odgovora ( 6 )

  1. Vidi druze cini ti se da se drugi toliko druze i da je socijalizacija na nivou kao ranije,mozes i ovde videti koliko su ljudi sami i nezadovoljni po otvaranju slicnih tema,na fbu vidis takodje gde je svet otisao,parkovi su prazni,retko se igraju drustveni sportovi,kad se skola zavrsi svako na svoju stranu u jurnjavi za novcem,nece ti biti lakse ali ne propustas puno lepih stvari

  2. Ima istine u ovone sto george napisa. Mozda ti se cini da se drugi ljudi puno zabavljaju ali… Da li je bas tako?
    Ne znam kakav deformitet imas ali kako god, pametan si mlad covek, pismen (ocigledno) a i iz ovoga sto si napisao zakljucujem da si veoma fin i druzeljubiv. Nemoj da dozvolis da te taj deformitet pobedi. Mlad si i nije klise reci da je zivot pred tobom. Zaposli se i pokusaj da tu nadjes sebe. Komuniciraj sa ljudima, stekni drustvo i zivot ce ti biti lepsi.
    Evo mene su ismevali sto sam iz sela (kada sam posao u skolu u grad) tako da ima nas koliko hoces koji smo na neki nacin bili ismevani kao klinci.
    Kod mene u socijalnom radi lik koji nema ruku. Skroz od ramena. Ljudi ga obozavaju. Ne zato sto ga sazaljevaju zbog tog deformiteta nego zato sto je jedna jedina osoba u toj ustanovi koja je kulturna, nasmejana, pozitivna i radi svoj posao profesionalno i korektno i trudi se svima da pomogne. Dok su svi ostali namrgodjeni, nadrndani i izfrustrirani da ni rec ne smes da im kazes.

  3. Sigurno nije jednostavno, ali daleko si ti od toga da si bespomoćan, te niko ne treba tako da te tretira, a ponajmanje ti sam.
    Momak si, šta god da je u pitanju, eto Bogu hvala zdrav razum imaš…
    NE kloni duhom, nego razmisli i traži neko zanimanje – nešto gde ćeš spojiti ugodno i korisno – znači nešto što voliš raditi i što se može unovčiti
    nARAVNO, bilo bi bolje da je to van kuće, radi socijalizacije, dešavanja, prijateljtsva, ljubavi…
    ali, u krjnjjoj liniji, može i od kuće
    i, OBAVEZNO, neki sport…kakav god da možeš obzirom na tvoju situaciju

    ako ti nekad padne moral, potraži po internetu te priče…ja kad gledam neku reportažu o osobama sa invaliditetom, pa vidim kako se bore i kakve uspehe postižu u raznim sferama – dođe mi da i sebe i 10 ljudi oko sebe izmlatim za inertnost

    i, NISI TI POVRŠAN, JASNO TI JE da nije čovek SAMO fizička pojava , dakle, one koji tako gledaju…ŠIC (PIS) iz okruženja…

  4. Zvuci kao fraza, ali zaista je tako – najveci invaliditet koji mozemo imati je – kognitivni, psiholoski invaliditet, ( svoje lose misli i losa uverenja o nama samima) kada samo sebi, svojim mislima, koje kasnije pokrenu emocije razne, a one ponasanja ( obicno depresivna i izbegavajuca ) i ta ponasanja nas onemogucavaju u zivotu iako imamo i sve ruke noge, prste, oci, glas, sve. A ispadnemo najveci invalidi. Sto je jos i gore, jer covek sa pravim invaliditetom i ima na nekin nacin „opravdanje“, dok ostali nemaju, ako izuzmemo da je opravdanje i imati mentalnih problemcica nekih, losih uverenja. A zapravo i jeste to opravdanje, ali ne i opravdanje da se osvesti i potrazi pomoc.

    Pogledaj samo Nika Vujicica ! Vecina ljudi na svetu su pravi invalidi u odnosu na njega. A pogledaj sta mu sve fali. A SVE ima. Sta vise, dosta stvari i radi koje ne rade niti pokusali i obicni ljudi. Ja jos uvek nisam igrao golf a on jeste. Kladim se da je u tome uspesniji od mene. A opet ja nesto imam sto on nema.

    Ako smem da pitam, o kojoj tacno invalidnosti se radi?

  5. Svestan sam da ti nije lako, ali rad, rad i samo rad. Nadam se da ipak mozes pokusati da postanes strucnjak u nekoj oblasti, uprkos invaliditetu.

    Npr. jedno od danas najplacenijih zanimanja – programiranje, moze se nauciti samo radom na racunaru. Koliko vidim, mozes da radis na racunaru, pa mislim da mozes npr. nauciti to, iako treba jako puno truda, volje i zelje, ali sutra ces se osecati vrednije, bices deo ljudi koji nesto stvaraju itd.

    Naravno, ima i drugih profesija u kojima bi mogao da se iskazes, to ti vec bolje znas.

    Srecno i bice sve ok, samo napred!

    • Odličan odgovor. Pogotovo za predlog profesije.
      Internet kao medij omugućava komunikaciju bez predrasuda.
      Evo možete videti i ovde da ste zainteresovali ljude za svoj problem.

Napiši odgovor