Kako sam preživela rak u zatvoru?

Problem

Prvo sam se borila za svoja prava, a onda i za svoj život.

Kad sam prethodnog leta prvi put stigla u ustanovu Vudman, bila sam podvrgnuta nizu pregleda tokom procesa primitka u zatvor: vađenja krvi, psihološke procene i pregled karlice. Nakon prvog naleta aktivnosti, stvari su se umnogome usporile. Imala sam još jedan pregled karlice dva meseca kasnije. Kad je moj drugi papa test pokazao prisustvo nekih abnormalnih ćelija, rečeno mi je da ću biti obaveštena o narednim koracima — ukoliko mi bude bilo potrebno dalje lečenje. Pretpostavila sam da Teksaško ministarstvo za krivično pravo* odgovorno vodi računa o mom zdravlju. Poverila sam sistemu da vodi računa o mom životu, što je zadatak u kom sam ja očigledno katastrofalno omanula. Kad sam bila prebačena u zatvorsku ustanovu San Saba, potpuno sam smetnula svoje ginekološko zdravlje s uma, kao što je to bio slučaj godinama pre toga.

Sve dok nije započelo krvarenje. Kad se ono nastavilo čitavih narednih mesec dana, podnela sam zahtev za medicinski pregled kod asistenta lekara, najbližeg čoveka doktoru među osobljem zatvora. On mi je uradio još jedan pregled karlice i rekao: “Vidim da krvarenje izaziva velika lezija na vašem grliću materice.” Odjednom sam se setila onih abnormalnih ćelija od pre devet meseci.

“Molim?”, rekao je on iznenađeno. “Zašto to tada nisu lečili?”

“Vi mi recite”, odgovorila sam. Uveravao me je da mogu da očekujem da ću se naći u “lancima” (sleng za prevoz sa drugim bolesnim zatvorenicima) na putu do bolnice u Galvestonu u roku od nekoliko narednih dana. “Ovim stvarima treba dugo vremena da se pretvore u rak”, rekao je on. “Sem ukoliko niste na slobodi.” Njegov crni humor me je razoružao i glasno sam se nasmejala. Rekao je da ću najverovatnije završiti u bolnici samo na jedan dan.

Na trenutak sam se osetila bolje. Ali ništa od toga nije bilo istina.

Svakog dana kako nisam bila pozivana u medicinske lance, postajala sam sve nervoznija. Dve nedelje kasnije, zatražila sam još jedan pregled. Prošlo je još dve nedelje pre nego što sam se našla na papirom prekrivenom stolu za pregled u zatvorskoj zdravstvenoj jedinici. Skoro-doktor nije imao pojma o mom zahtevu, rekao mi je. Pozvao me je da bi mi saopštio moje laboratorijske nalaze. “Vaši laboratorijski nalazi pokazuju visok nivo SIEL-a”, rekao je on. Kad sam ga pitala šta to znači, on mi je odgovorio: “Visok stepen perutanja intraepitelne lezije.” To baš i nije bilo neko objašnjenje, ali sam shvatila da su vesti loše. Mršteći se i ne zbijajući šale da bi mi bilo lakše, rekao mi je da ću smesta poći u Galveston. Načinio je belešku da bi ubrzao moj transport. Trebalo bi da završim u lancima u narednih nekoliko dana, rekao je.

“Već čekam mesec dana!”, kumila sam. “Samo još nekoliko dana”, obećao je.

Još nekoliko dana je došlo i prošlo, a potom i još nekoliko nedelja. Dok sam čekala, usled krvarenja i neizvesnosti, stres mi se gomilao u stomaku. Od svega što bih pojela, pripala bi mi muka. Pokušala sam da se umirim zamišljajući ozdravljenje. Pokušala sam da prihvatim ono što ne mogu da promenim.

Ali čvrsto sam rešila da se postaram da se neko pozabavi mojim zdravstvenim stanjem. Odlazila sam u zdravstvenu jedinicu nekoliko puta narednih meseci. Svaki put sam osetila nadu da ću konačno dobiti detaljniji medicinski pregled. Ali nikad se nisam našla na spisku za lance.

Tačno četiri meseca nakon što mi je asistent lekara prvi put rekao: “nekoliko dana”, otišla sam ne u bolnicu u Galvestonu, već u zatvorsku ustanovu Krejn u Gejtsvilu, da posetim tamošnjeg zatvorskog ginekologa-akušera. Nadala sam se da će šok koji sam primetila na licima sestre i lekara tokom pregleda karlice dovesti do preduzimanja nečega konkretnog. Čula sam ih kako pričaju sa čuvarem ispred tankih vrata sobe za pregled.

“Njeni laboratorijski nalazi ukazuju na veoma ozbiljno stanje koje mora smesta da se leči”, rekao je mladi doktor. “Ne možemo da uradimo biopsiju zato što tumor obilato krvari. Možete li da je ubacite u autobus za Galveston odavde?”

“To logistički možda nije moguće”, odgovorio je čuvar. “Moraću da proverim.”

Poslata sam nazad u San Sabu bez komentara. Ovaj put sam bila sigurna da ću se naći u sledećem prevozu za Galveston. Stomak mi se vezao u čvor dok sam čekala večernju objavu.

Kad nisam prozvana, bila sam zbunjena, skandalizovana i obeshrabrena. Kako mogu da dozvole da mi se ovo i dalje dešava? Podnela sam još jedan medicinski zahtev. Znala sam da nešto ozbiljno nije u redu. Bila sam uplašena i besna. Da li ću umreti u zatvoru zbog stanja koje je moglo biti korigovano pre više meseci petnaestominutnom ambulantskom intervencijom? Da li će neko uopšte primetiti? Nadala sam se da su moji najbolji dani još preda mnom. Radovala sam se novom i treznom životu posle puštanja iz zatvora. Hoću li poživeti toliko?

Bes me je potakao na delovanje. Kad nisam dobila odgovor na zahtev, napisala sam detaljan vremenski sled svih pregleda, laboratorijskih nalaza i mnogih lažnih obećanja koje sam dobila da će moje lečenje početi “za nekoliko dana”. Pomenula sam čak i doktore iz Gejtsvila koji su rekli da moram odmah u bolnicu. Na vrhu stranice sam napisala: “Duplikat će biti priložen u potencijalnoj sudskoj tužbi.”

Oh, kako su brzo te reči izazvale željenu pažnju. Tužbe je u zatvoru teško dobiti, ali sve je počelo da liči — makar meni — na neporecivi obrazac nemara.

Četiri sata nakon što sam ubacila taj vremenski sled događaja u sanduče za medicinske zahteve, već sam sedela u bolničarkinoj sićušnoj ordinaciji. “Dobro je što ste nam skrenuli pažnju na ovo”, rekla je ona, očiju nabranih od brige. “Doktorova uputstva napisana su na pogrešnom mestu, tako da niste bili dodati na listu za lanac.”

“Stalno krvarim i sve je gore”, rekla sam. “Plašim se da mi život visi o koncu.”

Pogledala me je sa saosećanjem. “Radim ovde već neko vreme i nikad još nisam videla da neko ovoliko bude zanemaren”, rekla je ona. Da li je zbog toga trebalo da se osećam bolje, zapitala sam se. “Ne radimo to obično ovako”, dodala je ona. “Mislim, znam da želite da podignete tužbu i ne kažem da ne treba to da uradite. Samo želim da znate da ovo nije naša uobičajena praksa.”

“Ne želim da vas tužim!”, rekla sam očajna. “Želim lečenje! Moj cilj je da spasem sebi život.”

Potom su u ordinaciju veličine plakara ušli upravnik zatvora i kapetan. Osećala sam se ugroženo i sićušno dok su se nadnosili nad mene, zvanični i ozbiljni u uštirkanim uniformama. Imala sam instinktivnu želju da pobegnem od njih, kao da sam u nekakvoj nevolji. Ali ostala sam zarobljena na svojoj plastičnoj stolici.

Kapetan je progovorio prvi. “Obavešteni smo o vašim zdravstvenim problemima i želimo da se izvinimo i da vam saopštimo da radimo na organizovanju vašeg prevoza”, rekao je on. “Trebalo bi da krenete veoma, veoma uskoro.”

Otpala mi je vilica. Želeo je da se izvini? Nikad još nisam čula tako nešto.

Istog popodneva, čuvarka me je probudila iz dubokog sna i naložila mi da ponesem samo najosnovnije potrepštine: četkicu za zube i papuče za tuš. “Druga čuvarka će spakovati sve ostale vaše stvari”, rekla je ona. “Ostavite sve. Pođimo sada.” Zatvorila je vrata pred mojim stvarima, mojim prijateljicama i mojim domom u poslednjih godinu dana.

Stavili su mi lisice na ruke i lance na noge za sedmočasovni put do Galvestona. Oni su zveckali dok sam se gegala ka kombiju. Sa svakim nespretnim korakom osećala sam se sve lakšom, moj duh je lebdeo od zahvalnosti što ću konačno dobiti preko potrebno lečenje. Odlazila sam od svog stresa i borbe da doživim ovaj trenutak.

Tri dana kasnije, dobila sam zvaničnu dijagnozu raka materice i počelo je još jedno dugo i mučno putovanje uz zračenje i hemoterapiju. Dobila sam odličnu zdravstvenu negu i dobro reagovala na tretman. Tumor se istopio. Postala sam ratnica. Prvo sam se borila za svoja prava, a onda i za svoj život. Nikad nisam odustala od te borbe.

*Kad je zamoljen za komentar, portparol Teksaškog ministarstva za krivično pravo rekao je u saopštenju da se ono “stara da svih 145.000 prestupnika u našem sistemu dobiju najviši stepen zdravstvene nege. Uz zdravstvenu negu dostupnu u svim našim zatvorskim ambulantama, prestupnici se leče i u našoj Zatvorskoj bolnici u Galvestonu, u saveznoj državi Teksas, i u određenim privatnim ustanovama. Naše Odeljenje za zdravstvene usluge stalno nadgleda ukazivanje kvalitetne nege i istražuje sve zdravstvene pritužbe. Zbog HIPAA nismo u mogućnosti da komentarišemo detalje bilo kog pojedinačnog zdravstvenog slučaja.”

Heder Hodžis (46) trebalo je da bude puštena iz zdravstvene ustanove „Kerol Jang“ u Dikinsonu, u Teksasu, 27. jula 2018. godine, nakon što je odslužila pet godina prema optužnici za narkomaniju. Ona trenutno piše memoare o tome kako je preživela rak i planira da osnuje organizaciju za lečene narkomane i spasilačke pse koji bi radili zajedno na koordinisanim akcijama pomoći.

******************

Strasno sta se radi po americkim zatvorima, ja mislila ovkve neogovornosti ima samo u nerazvijenim zemljama.

Ovo da se nikom ne desi! Strasno!

0
marija 3 meseca 0 odgovora 24 pregleda 0

Napiši odgovor

O marija


Follow Me