Samoća

Problem

jeste li se testirali nekad, koliko možete biti sami sa sobom?

meni je rekord bio 10 dana bez ljudi i neta, u drugom gradu…
potpuna samoća.
malo kao da sam bio počeo da ludim pred kraj,
izoštreno da čujem zvuke,
ono kao nešto idem ulicom, i kao da nešto plačem (od sreće?)

ne znam šta bi bilo da se taj rok produžio…
KRITERIJUM PO KOME STE MRTVI

Nikad nisam bio sam, sve dok nisam upoznao don Juana. On je rekao: „Otarasi se svojih prijatelja. Oni ti nikada neće dozvoliti da nezavisno deluješ – previše te dobro poznaju. Nikada nećeš moći doći iz levog polja s nečim… razornim.“ Don Juan mi je rekao da iznajmim sobu, što otrcaniju, to bolju. Nešto sa zelenim zidovima i zelenim zavesama koje smrde na mokraću i cigarete. „Ostani tamo“, rekao je. „Budi sam dok ne umreš.“ Kazao sam mu da to ne mogu učiniti. Nisam želeo napustiti moje prijatelje. On je rekao: „Dobro, više nikada neću pričati s tobom.“ Mahnuo mi je zbogom, širok osmeh. Čoveče, kakvo olakšanje! Taj čudni stari čovek – taj Indijanac me oterao. Ciela stvar se tako fino završila.
Što sam se više približavao L. A., to sam postajao očajniji. Shvatio sam da dolazim kući – mojim „prijateljima“. A zašto? Da vodim besmislene razgovore s onima koji me tako dobro poznaju. Da sedim na kauču pored telefona čekajući da me pozovu na zabavu. Beskonačno ponavljanje. Otišao sam u zelenu sobu i pozvao don Juana. „Hej, ne da mislim to uraditi nego sam i uradio – ali reci mi kriterijum po kome si mrtav.“ „Kada više ne mariš imaš li društvo ili si sam. To je kriterij po kome si mrtav.“ Trebalo mi je tri mjeseca da umrem. Penjao sam se na zidove očajan što mi prijatelji ne dolaze. Ali sam ostao. Na kraju sam se otarasio pretpostavki; ne poludiš zato što si sam. Poludiš zbog načina na koji živiš, to je sigurno. Na to možeš računati.

Kastaneda

Svoju snagu prepoznaćeš po tome
Koliko si u stanju
Da izdržiš samoću.

Miroslav Antić

„Ono što mladež treba najpre da nauči, to je da nauči snositi samoću, jer je ona izvor sreće i duševnog spokojstva.“

Šopenhauer

šta vi mislite?

u toku 0
Kukanje ilija 10 meseci 2 odgovora 120 pregleda 0

odgovora ( 2 )

  1. U dobrom drustvu je sve lepse. Svaka cast koliko Si dugo izdrzao. Ja Sam umrla jedan dan Bez telefona samo zato sto je izgubljen.

  2. Pozdrav, neznani junače.
    Slučajno sam naletela na ovaj sajt čitajući neke površne članke na Blic u svrhu istraživanja, jer i sama pišem članke doduše više bazirane na sociopsihološkim istraživanjima, no… Nađoh sajt i tvoj post, iliti tvoju objavu koja me je zaintrigirala.

    Volim samoću. Citirao si omiljenog mi Antića i moram se složiti sa čovekom, samoća daje slobodu. Samoća izoštrava čula. Rađa inspiraciju. Porađa nove ideje i zanimljive intepretacije naše realnosti. Problem nastaje, kao što je Kastanjeda rekao, kada ne znaš šta ćeš sa svom tom samoćom. Možeš da pišeš knjige, a možeš i da gledaš Zadrugu. Sve je stvar ličnih izbora. Mislim da je samoća odlična kada se čovek oseća izgubljeno u sopstvenom životu. Pomaže mu da čuje sam sebe i sasluša šta u stvari želi od sebe, života, ali i drugih ljudi.
    S druge strane, smatram da se može postati zavistan od ljudi. Mi smo narcisi, volimo kad nam dele komplimente, laskaju, dodvoravaju se. Volimo da se osećamo kao da pripadamo nečem većem, nekoj grupi. Volimo da smo u krdu. I tu se cela priča završava. Oni, usuđujem se reći, malo inteligentniji su shvatili da se u krdu ništa ne može naučiti, a kamoli stvarati umetnost ili nove ideje. U životu sam upoznala dosta ljudi koji se plaše samoće i to se vidi na njihovim licima. Ne treba biti pustinjak, ali ne treba se ni plašiti samoće.

    Srdačan pozdrav,

    Jelena

Napiši odgovor