Socijalna fobija

Problem

U poslednje vreme,primetio sam neke cudne stvari.Npr. gledam u nekoga,ali kao da ne gledam u njega,vec kroz njega.Osecam kako mi pogled treperi dok se gledamo u oci,a zatim pocnu oci da trepere i tom mom sagovorniku,pa onda oboje treperimo Kao da se streljamo pogledom. Ali nije to bas ni za smejanje i ako deluje smesno.

Recimo,udjem u razgovor s nekim i onda se trudim da to sto krace traje,do najvise minut-dva,pa trazim razlog da se povucem.To naravno ne sa svakim,ali sa vecinom da.A i cim se s nekim malo zblizim,odma mi trazi pare na zajam…Navuko sam neki strah od zblizavanja.

Kod mene to vuce korenje jako davno:
-jos kao malo dete pokazivao sam zainteresovanost za starine.Umeo sam lepo da crtam stare kuce,ulice,onako kaldrmisane ko pre rata.Voleo sam iskljucivo stare filmove,oldtajmere,staru arhitekturu kojoj sam se oduvek divio.Prezirao sam sve sto je novo i moderno.Negde jos u vreme kad sam imao oko 5-6 godina,od jednog komsije koji je inace bio 1904 godiste,ostao nam je jedan stari GRUNDIG magnetofon i trake sa onom starom,prastarom muzikom koju sam zavoleo na prvo slusanje.Moj otac je to samo jednom pustio i ja sam je tad zavoleo i slusam je i dan danas.

Kada sam krenuo u skolu dobro sam se uklopio sa nekolicinom njih,uglavnom osrednjih i losijih djaka ali odlicnih po vladanju.Niti sam se puno druzio sa onim najboljima,nit sa onima sto su vec tada bili delikventi u najavi.Imao sam svoje odabrano drustvance.I tada sam odudarao od svih,pa ipak i kao takav bio sam omiljen mnogima,jer sam uvek imao smisla za humor i salu,posebno za crni humor.U to vreme,moje drustvo je iskljucivo slusalo metaliku,rok,pop,pankere i sl. ali ja sam furao moj fazon.Mnogi su se cudili tome,ali su se vremenom navikli.Skola se zavrsila i svako je otisao svojim putem,a ja sam iz nekog i meni neshvatljivog razloga,pogubio kontakte sa svima.

Medjutim kako su godine prolazile,poceo sam da primecujem da se sve manje uklapam sa okolinom,jer su ta nedozivljena vremena koja ja volim sve dalje i dalje od mene.Dodirnih tacaka sa modernim vremenom,nemam puno.Recimo ne umem da koristim tac-skrin telefon,niti me to zanima.A znam npr. da zmureci usniram filmsku traku na kinoprojektoru Ne znam da koristim skajp,viber,ne znam sta je to instagram niti umem da se povezem sa vaj-fajem.Sportove ne pratim,ne idem na glasanja,ne znam ko su danasnji pevaci i glumci…

Nisam u skladu sa vremenom,a to stvara problem jer – ja nemam tematiku za razgovor.Postao sam nezanimljiv sagovornik,jer ono sto zanima druge,ne zanima mene i obratno.Gledaju me ko u belu vranu,kad vide da nosim telefon star 10 godina.Ne mogu ljudima da objasnim da meni telefon sluzi uglavnom za telefoniranje,a ne fotografisanje ili sta vec.“Ne znas sta je viber?Koji si ti seljak…Kako mislis da nadjes zensku sa takvim telefonom“-eto to mi kazu.“Pa ti slusas ploce? HAHAHAAA!“ – prsnu od smeha,a onda zalegnu na telefone i uz direktan prenos gledaju Parove.Sto vise oni mene cudno gledaju,ja njih gledam jos cudnije.I onda se pitam,gde je nestao onaj svet?Ko su ovi ljudi?Jesu li ovo neki vanzemaljci…ili sam mozda ja neki vanzemaljac?

Dok oni trace svoje vreme uz rijalitije,Vlada Miskovic iz svih krajeva zemlje nabavlja najlepse i najocuvanije primerke naseg nacionalnog blaga – vrlo retkih gramofonskih ploca sa najlepsom narodnom muzikom od pre 1970-te.Neke od tih ploca datiraju jos od pre prvog sv. rata.Mozda je i to tracenje vremena i bacanje para,ali da Vuk Karadzic nije sakupljao i zapisivao basne i pripovetke,u danasnjim udzbenicima,verovatno bi se ucilo o rijaliti soovima.

I tako sve manje kontaktiram sa svetom,cudno me gledaju,jer im mozda zaista delujem cudnjikavo.Smisao za salu sam vremenom izgubio, a poverenja u ljude nemam puno.I onda tako treperimo ocima i streljamo se pogledom,puni neke sumnje i nepoverenja.

0
ilija 1 mesec 0 odgovora 19 pregleda 0

Napiši odgovor