Zašto siromašni ljudi prave decu?

Problem

Ranije sam razmišljao drugačije, ali u poslednje vreme imam ovaj stav. Dakle:

Znam za slučajeve siromašnih ljudi koji naprave i odgajaju i po petoro dece, mada se naslovno pitanje odnosi na one koji prave decu uopšte. Ta deca onda odrastaju u jako teškim uslovima, često bivaju maltretirana u školi od strane vršnjaka zato što su siromašna, i muče se kroz život najstrašnije. Ponekad ti siromasi onda na decu projektuju sopstvene strahove i anksiozne ambicije, terajući ih da samo uče, muče se kroz život i štede kako bi se nekako izvukli iz nemaštine i kad odrastu bili u boljoj poziciji od njih. Mimo toga, u većini slučajeva ta deca samo životare i muče se kao i njihovi roditelji.

Zašto bi neko ko nije sposoban da obezbedi detetu makar normalne uslove za život (psihološke, socijalne, materijalne, finansijske itd) bio toliko gord da pomisli kako ima pravo i treba da ima dete/decu koja su praktično od starta osudjena samo na goli užas i poniženja i puko preživljavanje? Šta je u glavama tih ljudi i šta učini siromašne toliko sebičnim da nekog naprave i doslovno mu upropaste čitav život? Čovek koji je siromašan i koji se doslovno muči u materijalnom smislu ne može da bude srećan, ma šta neko pričao o tome. Preduslov za sreću je da imaš makar normalan život, ako si siromašan i živiš u bedi osudjen si na stalni jad i neizvesnost koja boji sve ostalo. Zato mi je odvratno kad vidim one ljude što žive u nekim raspalim straćarama sa desetoro dece i onda preko nekih TV emisija traže pomoć. Ne kažem da im ne treba pomoći, ali ako si već toliko siromašan da živiš u straćari bez ikakvih prihoda, što si koji … pravio desetoro dece i osudio ih na jad i bedu?

Šta vi mislite?

0
milan 1 sedmica 0 odgovora 9 pregleda 0

Napiši odgovor