Bez ikakve sam motivacije za učenje – pomoc!

Problem

Poslednje vreme mi ne ide najbolje, u smislu fakulteta i fakutetskih obaveza.
Do sada sam imao 4 kolokvijuma od kojih sam 3 pao (ovaj jedan sto sam polozio je bio veoma lak predmet, cak se nisam ni pripremao za njega).
Za ove ostale kolokvijume, nije da nisam ucio uopste, jesam ucio, ali potpuno nedovoljno, uvek koji dan pre kolokvijuma, sto znam da nikako nije dobro! Doduse, predmeti jesu bili teski i dosadni ali to ne moze biti izgovor za moje neucenje!
Stvar je u tome sto mi se obaveze gomilaju a ja samo blejim kuci, nista ne radim, na faks idem samo da bih jeo u menzi i mozda otisao na kafu sa kolegama i to je to. Da ne pricam o tome sto svaki dan trosim pare kako bih putovao autobusom posto jos stan nisam nasao.
Da se jos doda „ulje na vatru“, roditelji, narocito otac, konstatno vrse neku vrstu pritiska na mene i usput mi govore kako nece biti nista od mene i predvidja mi buducnost gde cu celog zivota biti slepac i raditi za 200e.
To me je do te mere pogodilo da sam od tad pod stresom i u depresiji.

I nisu oni krivi za to. Ja sam kriv jer svojim glupim postupcima i ponasanjem im samo pokazujem to sto oni misle o meni i sta mi govore. Ne krivim njih toliko. Ja sam pre svega kriv.
Ali ja im konstantno govorim da jednostavno trebaju da zamisle da ja ni ne idem na faks tj. da me ostave na miru i gledaju svoja posla. Medjutim, oni skoro svaki momenat iskoriste za nesto da bi mi prigovorili jer nisam dovoljno ucio, jer nisam uradio ovo ili ono i krenu sa svojim pesimizmom itd.

Osecam se kao da me bas briga sto idem na faks… I mrzim to. Da li je to sto ionako u srednjoj skoli nista nisam ucio (i opet solidno prosao) i sto sam pauzirao godinu dana jer nisam imao blage veze sta da upisem – ne znam.
Ja sve sto radim je to da od svojim uzimam pare da bih, eto tako cisto, otisao do NS, tamo izblejao na predavanjima, dobio bod ili dva za prisustvovanje i to je to. Jednostavno, u sebi mislim kako mi fakultet i diploma nista specijalno nece doneti u zivotu (a zapravo bi mi i te kako pomoglo).

Ne volim ovo sto radim sa sobom. Pokusavam na sve nacine da one obaveze koje moram da uradim, da ih stavljam kao prioritet, a za to vreme ne radim konkretno nista! :sad9:

I zato su moji roditelji postali pesimisticni do te mere da su izgubili svu veru u mene. Nekad ne zele ni da pricaju sa mnom. Pomislim u sebi, zbog cega sam ja ucio pred prijemni, upao na budzet i sad poceo da se zaebavam na faksu!
Ali ne zelim da bude ovako. Ne zelim da protracim citavu godinu kao neki studenti. Stalno mi je u glavi kako zelim da odem u Ameriku na Work and Travel ali ni to mi ne daje nikakvu motivaciju. Totalno sam „mrtav“ po tom pitanju.
Sledeci kolokvijum mi je u cetvrtak a ja se nisam spremio ni 2%. A sutra sam pozvan od rodjaka koji zivi u drugom gradu u Srbiji da dodjem kod njega na proslavu rodjendana. Ja sam naravno rekao da dolazim, ali opet mi je stalno u glavi faks i ucenje i kolokvijumi i sta vec. Stalno mi se sve to vrti…

Imam osecaj kao da sam jedan jedini na fakultetu koji se sprda, kako sa roditeljima, tako i sa faksom. Ali zaista nemam nameru da radim takve stvari. Da, znam, gresim ali to ne radim namerno. Roditelji me naravno vole i ja njih volim najvise na svetu, jer sve ovo sto oni meni govore je za moju dobrobit.
I opet, meni sve udje kroz jedno uvo a izadje kroz drugo…

Znam da hocu da uradim nesto u zivotu i da sam faks upisao sa razlogom i da zelim da ga zavrsim sa razlogom. Ali kao da je nesto uslo u glavu sto mi govori da ne radim nista sto bih zapravo trebao da radim!!!

Zato mi trebaju iskreni saveti od vas!
Mozda je neko bio u istoj situaciji kao i ja pa je nasao resenje!

Hvala.

u toku 0
Kukanje marko 12 meseci 1 Answer 158 pregleda 0

Answer ( 1 )

  1. Dragi moj,
    Prvo sredi ciljeve. Vidim da vec znas da bi htio da sve obaveze zavrsis. Drugo, naspavaj se, odmori. Trece, ne mozes nista na silu. Ako ti se ne uci onda kad bi to tvoji roditelji htjeli, uci kad ti mozes. Ako ti se gleda film, a ne gledas ga jer znas da moras da ucis, niti ces gledati film, niti ces uciti. Gledaj film. Posle uci.
    Nadji mjesto dje volis da ucis. Blejanjem kroz kucu neces nista napraviti. Nerviras se i opet nista. Izadji, prosetaj, popij pice i vrati se da ucis.
    Nikad ne zaboravi da je bitno da zavrsis obaveze. Jako bitno. Da ovo vrijeme leti i da ne znas sto ce biti sjutra. Grabi sad, sve, odmah.
    Zlatno pravilo: kad krenes da ucis gasis tel, kad spavas gasis tel, kad treniras gasis tel. Da, vjezbaj. To mozes i kod kuce. Sklekovi, trbusnjaci. Dva, dva. Sjutra ces tri. I sve tako.
    Ponavljam, ne znas sto ce biti sjutra, preksjutra. Meni se zivot preokrenuo za sat vremena i od tog trenutka ne zaboravljam svoje obaveze, a jos manje svoje ciljeve. I zapamti: najljepse ti je dok si kod roditelja. Manje brines o svemu. Zamisli kakp je nekom koga nema ko da poduci i da ga tjera da uci. Sve si shvatio. Odmori, slusaj muziku, setaj i vrati se da ucis. Ne znas sto ce biti sjutra, sto je do tebe zavrsi, da te ne grize savjest kasnije. I na kraju: nema toga NE MOGU, sve se moze. Ubijedi sebe da mozes i moces. 😉

Napiši odgovor