Neprepoznavanje sopstvene subjektivnosti – osnovni psihološki problem čoveka?

Problem

dobar je svestan, osvešćen?

evo nešto što sam ranije pisao o tome:

Dobro i zlo na ovom svetu postoje samo SUBJEKTIVNO.

Evo i obrazloženja.

Dva čoveka u prostoru i vremenu ovog sveta nikad ne mogu deliti ISTU tačku perspektive jer su razdvojeni egzistencijama tela.
Tako će ono što je možda dobro za jednog, u očima drugog možda izgledati kao zlo.
Dok god postoje SUBJEKTIVNE tačke perspektive, niko neće moći OBJEKTIVNO da govori o dobru i zlu, koje bi bilo isto za sve.
OBJEKTIVNA istina je ona koja bi bila ISTA ZA SVE.
Ona se SUBJEKTIVNIM umom ne može spoznati.

Takođe, sve na svetu se može posmatrati kao KORISNO.
Da nema krajnosti, ne bi bilo ni individualnih umova.
Slikovitije rečeno, da nema crnog, belo ne bi znalo da je belo, ne bi imalo ISKUSTVO, spoznaju sebe kao takvog.

Mnogo subjektivnog ne čini jedno objektivno.
Jedino što je isto za sve je objektivno.

Mislim da najviši doprinos ovom svetu može da da onaj koji uvažava subjektivnost, ali odbija da joj da prvo mesto.
Jer subjektivno nije isto što I objektivno.
Sama svest o tome da subjektivno nije isto što I objektivno je, po meni, sredstvo za transformaciju I približenje nekakvom „Raju“ na Zemlji.
Po meni, ta svest, uvid o tome da subjektivno nije isto što I objektivno, je jedini način za oslobođenje iz patnje koja upravo I potiče iz subjektivnih iluzija.
Svi sve znaju, znaju šta je najbolje za njih a I šta je dobro a šta zlo za druge.
Svi su odlični “znalci dobra I zla”.
Svi bi nešto da menjaju svet, svako na svoj subjektivni način.
Po mom mišljenju, tako ga samo još više useravaju, I svet I sebe.

tu dalje može da se nadoveže priča o „poznanju dobra i zla“ zbog kojeg su adam i eva završili van raja itd. itd.

0
Kukanje ilija 5 dana 0 odgovora 7 pregleda 0

Napiši odgovor