Ја сам био у Београду,
у булевару Револуције сретох колегу гитаристу.

Таман смо разменили поздраве,
кад из правца преко реке видесмо бљескове
и чусмо експлозије (чини ми се, мада ме већ сећање напушта).

Неко рече : „Почело је“ и ми се растадосмо.
Било је око 20.00 часова.

Јутрос ме је погодила слика гроба Мале Милице коју видех у вестима
и питам се :

Да ли су могли да нас не мрзе,
и да ли можемо данас да их не мрзимо ?

Данас нам је свима, као и онда,
потребно пуно разума.

Како да превазиђемо оно што осећамо ?
Они кажу „мораћете да нас слушате милом или силом“ !

У ситуацији смо као бивши робијаш,
ил’ се прилагоди – ил’ те нема !