Što sam stariji to sam sve usamljeniji, i to mi sve više smeta. Nedostaju mi dani srednje škole (za koje sam nekad mislio da su najgori mogući), a tokom kojih sam zapravo imao društvo i izlazio i stalno mi se nešto dešavalo.

Ne znam kako da se borim sa samoćom, gde uopšte upoznavati nove ljude kad imaš 27 godina? Čini mi se kao da, što sam stariji, zbir opcija za upoznavanje postaje sve suženiji. Iskreno, da mogu da biram ponovo bih se vratio u period kad sam imao petnaest godina. Najgore od svega je što ja od društva još uvek očekujem pre svega zabavu i još uvek imam mentalitet klinca-tinejdžera, a većina mojih vršnjaka su već u nekim mnogo ozbiljnim pričama, imaju poslove, mnogi su se i oženili, dobili decu… mene takav život ne privlači, niti će ikad, jednostavno nisam takav i tu nastaje problem. A opet s druge strane ne želim da me neko gleda ispod oka jer se u ovim godinama ponašam kao da i dalje imam 15.

Kako se uopšte boriti sa samoćom kad čovek predje 25-tu, i da li je to uopšte moguće? I da li nas, što smo stariji, očekuje sve manje zabave i sve brutalnija samoća usled očekivanja koja sistem nemilosrdno postavlja pred nas?