Anksioznost – niste sami!!

Question

Ovim putem bih zelela da se obratim svima koji su prosli barem deo onoga sto sam ja. Moja zivotna prica I moje detinjstvo nije nimalo lako niti lepo za slusati,ali moze da posluzi za nauk bilo kome ko je u nekim nedoumicama u kojima sam ja bila. Nalazim se u sobi koja mi je strana, provedeno nepunih 6 meseci u njoj. Secam se, bila sam veoma srecna kad sam je nasla.

Mislila sam da je ziveti sam sve sto je coveku dovoljno da bi resio sve svoje probleme. Nije mi dugo trebalo da se predomislim. Kao sto rekoh, nalazim se u sobi. Kosa mi je cupava, oci krvave a na obrazu imam ogrebotinu od necijih prljavih noktiju. Pokusavam da dodjem sebi I da shvatim sta mi se do pre sekund desilo. Kisne kapi su jako udarale o prozor, bila je noc pre mog rodjendana. Shvatila sam da u cosku lezi moj tadasnji decko koga sam tako jako sutnula da je pao u drugi ugao sobe. Nisam mogla da se pomerim. Od soka, od bola, od straha… secam se da sam kao I uvek, ja neustrasiva kojoj niko ne moze nista otvorila vrata I bila iznenadjena sto je dosao s obzirom na to da sam mu rekla kako ne zelim vise da ga vidim jer mi se smucio.

Izgleda nije navikao na neki takav razlog iliti odbijanje pa je dosao da se raspravi sa mnom. Od ulaska na vrata sam shvatila da je pod jakim uticajem alkohola I da mu smrdi iz usta pa cak I iz nosa. De si mala dziberko jel si srecna sad? Rekla sam mu da smesta izadje napolje jer cu u suprotnom poceti da vristim. Rekao je I da hocu samo kad za to dodje vreme a potom mi stavio ruku na vrat I rekao samo pisni I zaklacu te. Videla sam da je vrag odneo salu ali me je strah paralisao. Nisam stigla ni da odreagujem vec sam se nasla na podu, jer se tako reci bacio na mene I poceo da cepa sve sa mene. Pocela sam da urlam ali prekrio mi je njegovom odvratnom sakom usta I nisam mogla ni da pisnem. Osetila sam vrtoglavicu I jaku mucninu od alkohola, znoja I ponajvise od straha koji mi je obuzeo svaku celiju. Rekao mi je da njemu niko nece pricati nista od onoga sto sam mu ja rekla I da je on bog I batina za sve oko sebe pa ce samim tim biti I za mene. ***** novobeogradska, sad ces dobiti ono sto zasluzujes.

Poceo je da svlaci garderobu sa sebe I kada sam shvatila sta ce da uradi tako sam jako potrcala ka vratima medjutim sapleo me je I udarila sam o kvaku celom I pala. Zgrabio me je kao da sam pero I bacio na krevet poceci da me grebe I grize I da me cupa za kosu. Vristala sam ali prekrivao mi je usta. Rvali smo se tako par minuta dok nije uspeo da me savlada I uradi mi polugu na ruci koju je mogao ko iz sale da mi slomi. Zatim je uzeo svecicu za tortu I kapao vosak po meni. U meni je gorelo od ponizenja I od mrznje I od svega,a najvise od bola jer nisam znala da li ce mi se kost slomiti. Medjutm, predomislio sam se kaze I veze mi ruke iza struka. Podigao me je za nadlatktice I tresnuo o pod. Bila sam van sebe, mislila sam da ce me ubiti. Poceo je da pije, doneo je flasu piva sa sobom.

A ko je sada jak? Mislila si da ces proci tek tako? Od tebe ce ostati samo ljustura posle ovoga veceras. Plakala sam kao nikad u zivotu I samo molila Boga da prezivim. Ostalih uvreda se ni ne secam jer je krenuo u isto vreme da mi skida pantalone. Sutnula sam ga tako jako da je pao sa strane I nije se pomerao. Kako on tako ni ja. Kad je ustao seo je I posmatrao me. Bila sam pocepana, modra, u suzama… uzeo je kljuc od stana, rekao mi kako ce sve ovo proci I otisao zakljucavsi me unutra. Ne znam koliko sam dugo lezala tako nepomicna, nisam mogla da se pomerim. Tri dana su mi proslaa lezeci u istom polozaju bez hrane,lekova koje sam tada pila, bez para jer mi je sve uzeo. Nisam smela da pozovem policiju niti svoju porodicu, nisam bila pri sebi tada.

Osecala sam kako svaki deo mog tela odlazi zajedno sa mojim smehom, dobrotom I svim pozitivnim stvarima koje sam imala u sebi do tad. Nisam bila svesna vremena koje je proslo. Nisam osecala nista. Bila sam sigurna da sam pola bila mozda I u nesvesti, pola spavala, pola gledala u zid. Ne secam se bas najbolje tih dana. Uspevala sam nekako da odgovorim samo najblizima na cestitke za rodjendan pod izgovorom da ne mogu da pricam jer radim. Kako glupa greska. Da sam tada znala ovo sto znam sad ja bih ga licno ubila to vece. Od tog trenutka pocinje moj pakao. Kroz ja mislim tri dana se vratio I bio je I dalje totalno drugaciji, van sebe takodje.

Cula sam samo kako otkljucava vrata, pravila sam se da spavam. Pipnuo me je I ja sam skocila ja msm do plafona vristeci na njega. Mars napolje gnjido gurnuvsi ga ka vratima. Tada mi je rekao recenicu koju pamtim I dan danas…neces biti sposobna da volis nikoga niti tebe neko da voli, uzeo sam ti to. Na kraju ces ostati sama. Tada sam po prvi put u zivotu osetila nesto sto nisam ni znala da ima svoje ime, svoje slovo I broj u dijagnozama. Anksioznost. Noge su pocele da mi se tresu, ruke da se koce, vazduha nisam imala, a srce je lupalo ko ludo. Mislila sam da ce me proci, ali nije prolazilo. Tih dana sam spavala samo kad padnem od umora u krevet I probudim se posle optimalnih 4 sata sna sama u toj sobi. Okrenula sam poznati broj, mog najboljeg druga koji mi je kao brat. Secam se da je bilo pola 4, cica zima I da je on dosao peske od svoje kuce do tog stana.

Kada me je video poceo je da stuca, secam se I toga. Sta se desilo pobogu, sta ti je? Ne secam se dalje jer sam se strovalila preko njega. Kada sam se probudila sedeo je pored mene I gledao me. Uzmi malo vode. Shvatila sam da nisam nista jela ni pila svo ovo vreme. Period je trajao oko nedelju dana a da mu rec nisam rekla. Ispod kreveta sam nasla noz od manijaka koji me je napao. To je bio njegov noz koji je poneo tada sa sobom. Uzela sam ga I rekla da cu ga licno probosti njime ako me ikada vise bude pipnuo ili video. Moj drug je imao posao, morao je da radi. Isao je od mene na posao I dolazio odmah nakon toga. Ja nisam smela da izadjem iz kuce. To su vam neki od znakova anksioznosti. Strah od izlaska, strah od drugih ljudi. Kako ja da objasnim da moram da odem do prodavnice po hleb I namirnice da ne umrem od gladi a plasim se da otvorim kvaku od ulaznih vrata?

To ne mogu da shvate ljudi koji to nisu prosli. Trebalo je jos malo dok nisam otisla kod lekara. Cela ta agonija je trajala godinu dana. Pokusaja vracanja mene u normalu. Bila sam sve samo ne normalna. Secam se da sam dosla u svoju staru kucu I sobu I da sam morala istog trenutka da izadjem odatle. I to vam je znak straha, panike od buducnosti pa sam ja resila da zivim u sadasnjosti. Spavala sam od jutra do sutra, zivela kod druga, jela sta sam htela, pila sta sam htela, isla gde sam htela. Mislila sam da cu tako I da skoncam, jer nisam videla poentu I svrhu daljeg zivljenja. Kako je vreme prolazilo kroz lekove I odgovarajucu terapiju a najvise radu na sebi kako fizickom tako I psihickom doslo je do totalnog poboljsanja.

To mozda deluje kao lako ali nije nimalo lako pobediti nesto sto se zove anksioznost. Svesni ste toga da vam se nesto desava, I to sa svakim delom telo kako I sa umom a ne mozete da uradite nista. Paralise vas strah. Osecate se kao da vam u susret ide neka divlja zivotinja koja ce vas prozdrati ili kao da se nalazite u zivotnoj opasnosti a vi ste u stvari u prodavnici I cekate u redu za kasu da platite to sto zelite da kupite. Nije lako, ali samo snagom, voljom I makar jednom osobom pored sebe uspecete da je pobedite. Poenta je da ona bezi od vas a ne da juri za vama. Poenta je dati sebi da vas prodje sve, za sve je potrebno samo vreme. Vreme I strpljenje. Ja mislim da sam se iscelila od svega, prolazi me bes polako, ostala je samo jos mala zelja da naplatim sve kroz sta sam prosla. Svaku suzu, svaki strah, svaku glad, svaki grc, svaki jecaj, svaki nedostatak vazduha.

Taj dogadjaj je bio kljucan u pojavljivanju moje anksioznosti, nemogucnosti da izadjem napolje I druzim se, da ucim, da budem normalna. Ali polako dan po dan, minut po minut I proslo je. Poenta je da izazovete sebe, da vidite koliko ste zapravo jaki. Ja sam na primer otisla na prijemni za glumce gde I najsmireniji ljudi imaju najvecu tremu na svetu I ubedila sebe da ja to mogu. I mogla sam. Nisam pobegla sa scene. Iako sam kada sam te godine upisala fakultet opet imala jedan od najgorih napada panike u zivotu kada sam mislila da se sve okrece oko mene, kada sam osecala mucninu u vidu najgore moguce stomacne I kada sam stegla drugaricu za ruku I rekla da hocu kuci, da moram da pobegnem odatle. Naterala sam sebe da ostanem, I trpela sve vreme to sto mi se desava da bi me proslo posle izvesnog vremena. Ne ocekujte da vas ljudi razumeju.

Ni ne mogu kada to nisu osetili niti prosli niti doziveli. Retko ko je bio u zivotnoj opasnosti pa da moze da zna koliki je to strah. A cak I tada oni imaju opravdanje sto su se osetili tako a vi nemate. Nekada cete biti losi prema ljudima u svojoj okolini kao sto sam ja, nekada cete biti jako netrpeljivi niti cete zeleti da nekog slusate vec samo da vas prodje to sto osecate. I oni ne razumeju I oni ne znaju… shvatite da ni ne moraju.

Morate vi sebe pobediti I razumeti da su to ljudi koji vas vole I koji vam zele najbolje. Vremenom se svi odnosi izglade I dovedu u normalu samo ako to zelite I ako ste dovoljno psihicki jaki. Moj savet je I da se obavezno ide kod psiho terapeuta jer vas on uci kako da nastavite dalje sa normalnim zivotom iako imate neku veliku traumu. Verujte u sebe, sve je moguce pobediti ako zavisi od vas.

PS. Ovom pricom zelim da vam pomognem I osecajte se slobodno da mi se javite za sve sto vas zanima na mejl anaradovic3311@gmail.com I ovom prilikom zelim da se zahvalim mom drugu koji je prosao sa mnom kroz sve to I pomogao mi da opstanem I mom sadasnjem decku koji me je prihvatio I kao najgoru sa svim problemima I pomogao mi da spoznam svoje sakrivene dobre osobine I isteram ih na povrsinu, I koji me je ponovo naucio da se smejem I da volim. Puno pozdrava za sve, javite se 

Answers ( 4 )

  1. Pozdrav Ana, drago mi je da je sve uredu sada kod tebe. I ja sam pronašao izlaz iz svog lošeg stanja. Jednostavno se ne približavam ljudima previše ali održavam
    korektne odonose sa kolegama i poznanicima… Naučio sam da volim i poštujem sebe i prihvatio činjenicu da je ne moguće da neko ostane uz tebe uvek iako to silno želiš.
    Možda je i moguće ali teško izvodljivo tako da sam bacio tu ideju po strani i pronašao svoj usamnjenički stil života i nadam se da ću i ostati zadovoljan sobome kao do sada.
    Ne kažem da bi svi trebalo da to čine zato što smatram da je svima nama viđenje i doživljaj sreće drugačiji.
    Srdačan Pozdrav i sve najbolje!

  2. Ana svaka ti cast. Ali svaka ti cast zaista. Ti si jedna veoma hrabra devojke/zena. Procitao sam uvodni post u jednom dahu iako to retko radim kada je sve onako zbijeno haha.

    Lepo od tebe sto zelis pomoci drugima, to su ozbiljne i velike stvari, neko nikada ovo ne isprica nikom jer misli da se to ne desava, da se samo njoj to desilo i cuti u sebi, trpi i pati. Pokusa suicid na kraju.

    Bas divno od tebe sto si to opisala bez dlake na jeziku i jos ponudila i mail sa imenom i prezimenom (mada bolje mozda da sklonis). Svaka ti cast, moj naklon i postovanje.

    Pokrenula si mozda domino efekat ovim i ko zna koliko zenskih zivota ces spasiti ili pak pomoci zenama, olaksati im zivot.

  3. Hvala puno na lepim recima zaista kada vidim ovako nesto ulepsa mi se dan pa znas kako..ja sam neko ko se dosta razmisljao da li da se obrati ovim putem ili ne,ali kada sam videla da ljudi toliko pate od toga i ne znaju sta da rade i kako da im se pomogne resila sam da makar pokusam jer znam kako je prolaziti kroz taj pakao,a da bih im objasnila zbog cega najcesce nastaje anksioznost morala sam da ispricam svoju pricu.. nadam se da ce se izvuci dosta pouka iz ovoga i da ljudi a narocito devojke koje mlade srljaju u neke probleme ili ih nazalost snadje neko nasilje to OBAVEZNO prijave i ne cute. I da se sve moze resiti samo pozitivnim gledanjem na svet. Tebi hvala puno na ovim recima,jako mi je drago da sam ostavila pozitivan utisak na tebe

    0
    2017-11-20T23:31:16+01:00

    Ja mislim da ste imali traumu,to je grubo rreceno ogroman strah koji ostavlja posledice i one su e zadrzale kod vas kratko,imali ste srece,svaka cast.

Napiši odgovor